Vladimir Živanović, Master profesor fizičkog vaspitanja i sporta
Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu, Srbija
Apstrakt: Interesovanja rada predstavljaju osnove elementarnih igara, kao
specifični oblici kretanja učenika, koja se inače i preporučuju u udžbenicima
metodike fizičkog vaspitanja, kao jedan od vidova sredstava izvođenja
zadataka u uvodnoj fazi časa, i njihovo reflektujuće značenje u savremenim
uslovima života.
Na odluku za pisanje ovoga rada, uticao je između ostalog značaj telesnog
kretanja, uz nedostatak odgovarajuće literature iz ove oblasti, kao i velika
zastarelost postojeće. Predstavljen je jedan od mogućih pristupa nastavnom
gradivu, i oni koji ga pročitaju, znaće da je namenjen prevashodno učenicima
osnovne škole koji žele da imaju lepo oblikovano telo, da poboljšaju
individualne fizičke sposobnosti, da razviju pozitivne osobine ličnosti i
očuvaju svoje zdravlje.
Sveobuhvatna analiza intenziteta i oblika takvih kretanja, između ostalog razmatra
opravdanost primenjivanja navedenih igara, uglavnom umerenog i srednjeg
nivoa fiziološkog opterećenja, prikladnog u uvodnoj fazi časa, (sa dopunom, da
u igrama ne postoji striktna zakonomernost u opterećenju organizma fizičkim
naporom, već je ono promenljivo i zavisi od razvoja same igre).
Cilj rada prevashodno upućuje mlade na ostvarivanje efikasnije motoričke
komunikacije i stvaranja njihove navike za svakodnevnim fizičkim
vežbanjem u svrsi pozitivnih transformacionih efekata funkcionalnih sistema
i morfoloških karakteristika. Sredstva koja služe postizanju ciljeva u uvodnoj fazi časa fizičkog vaspitanja,
i kakve i koje prirodne oblike kretanja možemo primeniti, u dinamičnom i
sintetičnom obliku, predstavljena su kao: puzanje, hodanje, trčanje, skokovi,
bacanje, penjanje…, odnosno, kretanja koja proističu iz elementarnih igara sa
zadacima da se neko stigne, prestigne, sakrije, popne uz spravu ili siđe sa nje,
uz malo korigovano izražen takmičarski motiv.
Sagledavajući efekte primene elementarnih igara, prevashodno u
osnovnoškolskoj ustanovi, i to na nastavi fizičkog vaspitanja, mora se uzeti
u obzir „razvijanje raznovrsnih ljudskih sposobnosti, i to intelektualnih,
senzornih, praktičnih, izražajnih i fizičkih“.
Osnovni cilj i zadaci uvodne faze časa fizičkog vaspitanja, koji ujedno
predstavlja jedinstvenu celinu, i ima svoj tok i faze, koje su podjednakog
značaja, jesu adekvatni odgovori na postavljena pitanja: zašto (cilj, ishodi), šta
(sadržine), kako (metode, postupci), i čime (sredstva, mediji). Kako bismo dobili
adekvatne odgovore, mora se podrobnije poznavati sadržina struke, jer iz svrhe
predmeta upravo i proizilaze već napomenuti ciljevi, a iz ciljeva metode rada i
načini evaluacije ili vrednovanja.
Čas se po normativima uslovno deli na četiri poglavlja i to na: uvodni,
pripremni, glavni i završni deo, sa zasebnim celinama i karakterističnim
sadržajima, zadacima i dužinom trajanja. U uvodnom delu časa fizičkog
vaspitanja, kao opšti cilj, treba navesti to, da se učenici uvode, zagrevaju i
pripremaju svoj organizam, pre svega kardiovaskularni i respiratorni sistem,
za veća opterećenja u narednim delovima časa, pa samim tim, opšti učinak
zagrevanja je u ubrzanoj cirkulaciji krvi, i uvodni deo traje oko 5 minuta, uz
najčešću primenjivanost frontalnog oblika rada.
Promenljivošću dinamičnih kretanja, tj. elementarnih igara, stavljaju
se u pokret svi delovi tela i priprema organizam za već rečeno, povećane
napore u toku časa, prevashodno srca i krvotoka, organa za disanje, aktivnosti
nervnog sistema i pokretljivosti mišića i zglobova, predstavljenih kao osnova
fizioloških ciljeva.
Vaspitno-obrazovni ciljevi izraženi su stvaranjem ugodnog i vedrog
raspoloženja na času uz zainteresovanost za vežbanjem i sa razvijenom
disciplinovanošću, pažnjom i sposobnošću brzog reagovanja. Korišćenjem
raznovrsnih sredstava, utiče se i na poboljšanje motoričkih sposobnosti, sa upoznavanjem i savladavanjem različitih igara, uz sveopštu povećanost
motoričke informisanosti.
Dosadašnjih knjiga, radova ili članaka navedene tematike ima malo,
uglavnom su starijeg datuma i predstavljaju opredeljenje autora rada za detaljnijim
izlaganjem datoga problema. Tomić, D. (1991) je u svom izdanju „Vaspitanje
igrom“, obradio neke elementarne igre i dao ih na uvid uglavnom rekreatorima
fizičke kulture. U knjizi autora (Sikimić, Lj. 2003), ona pokazuje sposobnost
integrisanja saznanja iz više naučnih oblasti i njihova operacionalizacija u
igrama koje se bez rizika primenjuju na raznim mestima i u raznim situacijama,
što je i ovim radom predstavljeno, uz naravno potpuno različite elementarne igre
TEORIJSKI OKVIR
Pregled elementarnih igara, kroz pozitivnu prizmu, i njihovi
nedostaci u uvodnoj fazi časa fizičkog vaspitanja
Izloženom građom u radu, sa bogatim objašnjenjima daje se učenicima
osnov za prevashodno razvijanje ljubavi ka savladavanju elementarnih
motoričkih igara, sa veoma značajnim pozitivnim biološkim efektima, na
njihov organizam, i to naročito u savremenim uslovima življenja.
Njihovom jednostavnošću i razvijenim sadržajima, igre su prilagođene
i učenicima izrazitih fizičkih sposobnosti, ali i onima sa umanjenim nivoom
tih sposobnosti, tj. onih koji pokazuju slabije interesovanje i potrebu za
manipulacijom telom i pojačanom dinamikom kretanja.
Elementarne igre, sa svog pozitivnog aspekta, utiču na razvoj kreativne,
slobodoumne i kulturološko-emancipovane ličnosti, sa ukidanjem nacionalnih,
rasnih i jezičkih razdvajanja učenika. Posmatrano kroz širi dijapazon, rad ima
u biti, da ovakva motorička kretanja, pored svrsishodnosti u nastavi, podstakne
između ostalog i razvije trajnu potrebu i naviku kod učenika, u različitim formama
i oblicima rada, da omoguće zadovoljenje nagona za telesnim kretanjemvežbanjem i osposobi ih za rešavanje neophodnih motoričkih zadataka, u
savremenim uslovima života primenjivanih u budućim zanimanjima.
Elementarne igre, mogu u potpunosti, zadovoljiti organizacione
zadatke uvodne faze časa, i u tom slučaju, početak časa, je jednostavan i
brz sa svega nekoliko reči, bez obzira da li učenici čekaju u vrsti ili ne. Čas
može početi na svakom delu vežbališta, jednostavnim i kraćim obraćanjem
nastavnika uz objašnjenje igre i davanjem inicijative za početak časa.
Autor ovoga rada je smislio sve navedene varijante elementarnih
igara koje se organizuju: individualno (ptičići u gnezda, uhvati loptice, „Brzi
Gonzales“…), u paru (najzad slobodni, lovci i srne, sumo duel, mačka i miš,
4x2,…), u trojkama i četvorkama (kreketanje žaba i ulov roda, preskok gusenice, sunđer juri,…),
petorkama (vojnik na zadatku,..), šestorkama („igra stolicama“,..), osmorkama
(pronađi svoj marker, čuvene „zuce“...), frontalnim oblikom rada (vođa
plemena pogađa, praćenje zvuka, papir na leđima, između četiri vatre,…).
U vrstama organizujemo sledeće elementarne igre: (promena mesta,
vruće rukavice, brza kolica, „komičari“,..), u kolonama (predaj brzo loptu,
kolut napred zgrčeno-kolut nazad zgrčeno, „prostorne bučice“,...), u krugu
(dodavanje lopte u krug, oduzmi loptu, pogodi ko je, uspešni golman...) i sl.
PREDMET RADA
Ovakvim navedenim podelama olakšavamo organizaciono-metodičke
forme rada u kasnijim fazama časa. Iskustveni rezultati nam pokazuju da deca
najbolje podražavaju poznate pojave iz njihove okoline i svakidašnjeg života,
naročito u mlađim razredima, dok se složeniji oblici igara više primenjuju u
starijim razredima.
Raznovrsnošću igara i organizovanim i pravilnim sistemom dolazi
se do nenametljive socijalizacije dece, sa napuštanjem svoje egocentričnosti.
Elementarnim igrama se ne ostvaruju samo zadaci uvodne faze časa, već i
veliki deo sveobuhvatnih ciljeva nastave fizičkog vaspitanja.
Prema Fetcu (1978), fiziološko opterećenje se sagledava s aspekta
opterećenosti kardiorespiratornog sistema, naprezanja muskulature, ali i
stanovišta složenosti kretanja-naprezanje u razvijanju koordinativnih sposobnosti.
Punom linijom označeno je naprezanje unutrašnjih organa, tačkastom naprezanje
muskulature, a isprekidanom-naprezanje koordinacionih sposobnosti.
Tabela 1. Fiziološka kriva prema Fetcu
Uz pravilnu teorijsku i metodičku primenu u nastavi fizičkog vaspitanja,
nedostataka elementarnih igara, praktično i nema. Negativne strane igara se
javljaju uglavnom kod onih profesora koji su nedovoljno obučeni za svoj poziv.
51
Glavna problematika na času fizičkog vaspitanja, pored objektivnih
pokazatelja opterećenja mora biti i subjektivna, pod kojom podrazumevamo,
vlastiti osećaj učenika, u toku vežbanja, njegov zamor i težinu zadataka.
Najbolji način primene elementarnih igara, u uvodnoj fazi časa, zasnovan
je na postepenom, laganom i sistematskom uvođenju učenika u rad, kako
bi svi sistemi organizma bili prilagođeni progresivnom porastu fizioloških
opterećenja u narednim fazama časa. Ukoliko se radi suprotno od
napomenutog, dolazi do krupnih grešaka.
Greške se ogledaju u raznim vidovima povreda mišića, ligamenata,
zglobova, koštane strukture.., i to naročito pri nižoj temperaturi vazduha.
Iako je u uvodu rada rečeno da elementarne igre često imaju takmičarski
motiv, njega ipak u toku zagrevanja treba svesti na najmanju moguću meru, sa
pre svega izraženim aspektima zadovoljstva, sreće, radosti i uživanja u igri.
Samo najbolji metodičari i profesori fizičkog vaspitanja znalački
to primenjuju uz odgovarajući instinkt primenjivosti svsishodnih principa
vaspitne i zdravstvene usmerenosti u nastavi fizičkog vaspitanja - uvodne faze
časa, poznajući i uzrasne osobenosti učenika i elementarne igre do perfekcije.
Pravi profesori će tačno osetiti kada intenzitet zadate elementarne igre
treba za nijansu povećati, a kada smanjiti, i to ili promenom date igre, ili
davanjem novih uputstava, u istoj. Primera radi, za nekoga je i opterećenje
na nivou 145-150 otkucaja u minuti maksimalna vrednost, koju učenik može
da savlada, dok sa druge strane imamo i učenike, i to uglavnom one kojima i
opterećenje na nivou 190-200 otkucaja u minuti, ne predstavlja skoro nikakav
problem.
Frekvencija srca je proporcionalna intenzitetu rada, odnosno utrošku
kiseonika (O2) za vreme napora. U opsegu intenziteta od lakog do umereno teškog
(submaksimalnog) frekvencija se linearno povećava sa povećanjem opterećenja.
Što je veći promet energije, više O2 treba dopremiti aktivnim mišićima. MVS
linearno raste sa metabolizmom, i veća količina krvi može da dopremi više O2
mišićima, tako i FS linearno povećavamo radom. MVS (minutni volumen srca),
zavisi inače od FS (frekvencije srca) i UV (udarnog volumena).
Učenici maksimalnu vrednost frekvencije srca treba da dostignu u
glavnom delu časa, a ne uvodnom, što predstavlja u slučaju zanemarivanja
krupnu grešku. Na osnovu praćenja, intenziteta rada i FSmax, (FSmax = 220
– godine starosti (+- 10)), donosi se sud o opterećenosti učenika u pojedinim
fazama časa, a isto tako i u njegovoj celovitosti. Povremeno u radu, nastavnik
zato i koristi pulsmetar, radi provere dobijenih parametara kod učenika, a
tema koja se bavi sveobuhvatnim istraživanjem savremenim sredstvima (tj.
pulsmetrom) za procenu opterećenja učenika u uvodnom delu časa, biće
obrađena u nastavku sledećeg rada. (Svi navedeni normativi, na času fizičkog
vaspitanja, treba da budu ispoštovani od strane nastavnika, kako bi imali
blagotvorno dejstvo na dečiji organizam). Odnos između opterećenja metabolizma i FS
Utrošak O2
(L/min) F.S. Opterećenje
(W)
Promet energije
(kJ/min)
0,9 85 50 21,0
1,5 110 100 33,6
2,1 125 150 46,2
2,8 160 200 58,5
3,5 180 250 71,4
4,2 190 300 84,0
Definicija iznesene problematike jeste da neadekvatne elementarne
igre u uvodnoj fazi časa, mogu dati neželjene posledice u vidu neostvarivanja
zadataka postepenog fiziološkog opterećenja učenika, preteranog angažovanja
lokomotornog aparata navedenih sistema kao i narušenost koncepcije
intenziteta nastave. Redosled procesa sazrevanja i uzrasne karakteristike učenika, od mlađeg
školskog uzrasta do srednjeg i starijeg školskog uzrasta, čije karakteriske nismo
preskočili, kako bi tabela bila kompletna (prikaz rađen uz pomoćna uputstva iz
knjige dr Milutina Stojanovića,1979)
GODINE DEVOJČICE DEČACI
8
Proširenje karlice, zaobljenje bokova; godišnji priraštaj visine je
ujednačen, i ne opada u odnosu na
raniji period; težina muskulature
iznosi oko 27,2% od celokupne težine tela; promer mišićnog vlakna
38 mikrona; nizak prag tolerancije
na CO2 i H+La; sazrevanjem viših segmenata centralnog nervnog
sistema, a naročito kore velikog
mozga, uspostavljaju se i novi i složeniji motorni refleksi, uspostavlja
najfinija koordinacija, uz razvitak
pravoga smisla i celishodnosti;
težina mozga oko 1381grama (po
Mateevu)
Godišnji priraštaj visine je ujednačen, i ne opada u odnosu na raniji
period; relativno nizak prag tolerancije na CO2 i H+La; sazrevanjem viših segmenata centralnog
nervnog sistema, a naročito kore
velikog mozga, uspostavljaju se
novosloženi motorni refleksi, uspostavlja najfinija koordinacija, uz
svrsishodan razvitak pravoga smisla i celishodnosti; težina mozga
oko 1210grama (po Mateevu)
53
9
Pojačana sekrecija lojnih žlezda;
uspostavljanje normalne fiziološke
iskrivljenosti kičmenog stuba, sa
odlikama svoje plastičnosti i podložnosti deformitetima; bogato
razvijanje pokreta, a naročito preciznih pokreta rukovanja ili manipulativnosti
Uspostavljanje normalne fiziološke
iskrivljenosti kičmenog stuba, sa
odlikama plastičnosti i podložnosti deformitetima; promer mišićnih
vlakna 39 mikrona; bogato razvijanje pokreta, naročito preciznih pokreta rukovanja manipulativnosti
10-11
Početak pupoljastog razvijanja dojki; u razvoju grudnog koša, rebra
postaju sve kosija, a ugao rebarnih
lukova sve oštriji, tako da prednjezadnji prečnik predstavlja približno
oko 75 % poprečnog; mala sposobnost rada u anaerobnim uslovima i
manji kapacitet radne sposobnosti;
relativno kratak period oporavka
odgovarajućeg intenziteta
Početak rasta penisa i testisa; težina muskulature iznosi oko 30,8%
od celokupne težine tela; manja
sposobnost rada u anaerobnim
uslovima i manji kapacitet radne
sposobnosti
12
Izbijanje stidnih dlaka, povećanje
genitalija; povećani priraštaj visine
tela, i to oko 8cm, kao i težine tela
u toku dve godine za oko 20 kg (između 7 i 30 kg); promer mišićnog
vlakna 44 mikrona; težina mozga
oko 1370 grama (po Mateevu)
Porast larinksa; u razvoju grudnog
koša, rebra postaju kosija, ugao rebarnih lukova sve oštriji, a prednjezadnji prečnik predstavlja oko 75
% poprečnog; brz period oporavka
posle povećanog intenziteta; težina
mozga oko 1405 grama (Mateevu)
13
Promena vaginalnog sekreta od alkalne u jako kiselu reakciju
Povećanje testisa i porast penisa,
pubes; promer mišićnog vlakna 50
mikrona
14
Menarhe (menstruacija u početku
često neredovna i bez ovulacije),
izbijanje dlaka pod pazuhom
Mutacija (menjanje glasa), oticanje
grudnih žlezda; povećanje godišnjeg priraštaja visine, i to oko 10
cm godišnje, kao i težine tela u toku
dve godine za oko 20 kg (između 7
i 30 kg)
15
Izraženije promene karlice; znatna
promena zapremine grudne duplje,
grudni koš se širi u svim pravcima,
a da pri tom sternum ne menja svoj
ekspiratorni položaj, te zato i preovladava kostalni tip disanja
Pigmentiranje skrotuma, porast
dlaka u aksili, početak nicanja brkova, svršetak rasta testisa, prva
ejakulacija Menstruacija postaje redovna, pojava akni; prestanak rasta skeleta, sa
tendencijom za 1-2 god. završetka
okoštavanja; kod veće izloženosti
opterećenjima preovlađuje mešoviti tip, odnosno kosto-dijafragmalni
tip disanja; težina muskulaure iznosi oko 32,6% od celokupne težine tela; promer mišićnog vlakna
92 mikrona; optimalna sposobnost
rada u anaerobnim uslovima i veći
kapacitet radne sposobnosti; težina
mozga oko 1450 grama (po Mateevu)
Pojačan volumen grudnog koša i
razvijena muskulatura, sa preovladavanjem trbušnog, odnosno dijafragmalnog tipa disanja; optimalna sposobnost rada u anaerobnim
uslovima i veliki kapacitet radne
sposobnosti; težina mozga oko
1480 grama (po Mateevu)
21
Optimalno čvrsta veza mišića sa
kostima; viši prag tolerancije na
CO2 i H+La; period zrelog doba,
sa punim psihičkim i fizičkim razvojem i sposobnošću za najveća
dostignuća
Prestanak rasta skeleta i početak
zrelog doba, sa tendencijom u narednih 1-2 god. njegovog završetka
okoštavanja; optimalno čvrsta veza
mišića sa kostima; težina muskulature preko 40% od celokupne težine tela; promer mišićnog vlakna
120 mikrona; visok prag tolerancije
na CO2 i H+La; adolescentno doba
karakteriše puni fizički i psihički
razvoj i sposobnost maksimalnih
dostignuća, svih funkcija sistema
REZULTATI
Primerenost svrsishodnih kretanja uvodnog dela časa fizičkog
vaspitanja
Navedena problematika obuhvata periode mlađeg (od 7, 8 do 10, 11
godina) i srednjeg školskog uzrasta (od 11 do 14, 15 godina), a bez starijeg
školskog uzrasta. Uvodni deo časa fizičkog vaspitanja, sa vremenskim
periodom od 5min., i svim već navedenim uzrasnim osobenostima će pokazati
svu svoju pravilnu namenu, ukoliko dominiraju raznovrsna kretanja, sa
kompletnom angažovanošću lokomotornog aparata i velikih mišićnih grupa.
Ona kretanja koja dominiraju u prvoj, odnosno uvodnoj fazi časa, moraju
biti u potpunoj sinergiji sa kritičnim periodima razvoja fizičkih sposobnosti,
uz neophodni akcenat, da navedeni deo časa, ne može služiti značajnijem,
već progresivnom tretiranju fizičkih svojstava dece. Neravnomerni parametri
biološkog i hronološkog uzrasta deteta, kao i nekih sistema u organizmu, govore da neke elementarne igre i neka kretanja, nisu poželjna u ovom delu
časa fizičkog vaspitanja.
Usvojene i dobro poznate motorne navike, učenici treba da izvode
bez većih problema. Najpoželjnija kretanja, a samim tim i elementarne igre
su one, gde preovlađuje brzina kretanja, potom opšta izdržljivost i gipkost,
ili pokretljivost. U znatno manjoj meri će biti primena elementarnih igara
apsolutne snage, kao i izdržljivosti u statičkoj snazi. Usvojene i dobro poznate
motorne navike, učenici treba da izvode bez većih problema.
Šire posmatrano, najbolji rezultat elementarne igre ostvaruju u situaciji
primene igara i uopšte fizičkog vaspitanja i fizičke kulture kod ljudi kod kojih
su u upotrebi i u zrelom dobu, odnosno onih gde je nastava ostavila potrebu
za trajnim vežbanjem u današnjim, savremenim uslovima života. Veliki
značaj naravno pripada profesoru fizičkog vaspitanja, jer on u ovoj situaciji
predstavlja „glavnu kariku“ svega izrečenog.
Elementarne igre, u kojima preovladava brzina, a koje će se primeniti
u mlađem školskom uzrastu (razvrstanih po težini) su:
1. Mreža za nastavnika – prostor je ispražnjen i pravougaonog je
oblika. Nastavnik ili učitelj trči unazad ili natraške, okrenut licem
prema deci, sa promenom smera kretanja i to tako, kako bi dozvolio,
nakon kraćeg vremena, i pljeskom dlana o dlan, da ga deca uhvate
„u mrežu“.
2. Spajati delove tela – učenici proizvoljno trče u ograničenom
prostoru, i kada nastavnik uzvikne ime nekih delova tela, npr:
ruka-peta, glava-koleno-nos itd., učenici što pre pipaju delove tela,
i to onim redosledom kako je nastavnik rekao. Na određeni znak
ponovo počinju da trče.
3. Pronađi svoj marker – nastavnik ili učitelj podeli decu u dve grupe.
Dva markera, različitih boja drži u ruci, i određuje, koja grupa,
pripada kojoj boji. Nakon toga, učenici trče u ograničenom prostoru,
a nastavnik drži jedan marker u jednoj ruci, a drugi marker u drugoj.
Na znak „Pronađi svoj marker!“, nastavnik stane na proizvoljno
mesto i odruči. Učenici dotrče i poređaju se jedno do drugoga, sa
one strane gde je njihova boja. Nastavnik isto tako, može premeštati
markere iz jedne u drugu ruku.
4. Ptičići u gnezda – u sva četiri ugla ograničenog prostora nacrtamo
manje pravougaonike. Učenici slobodno trče imitirajući let ptica.
Na znak nastavnika „Ptičići u gnezda“, i brojanjem do tri, učenici
se trude da uđu u najbliže pravougaonike. Ukoliko je neko, u
određenom vremenu ostao van pravougaonika, ispada iz igre.
5. Promena mesta – dve grupe učenika, podjednakih i po kvantitetu
i po kvalitetu, stoje okrenute jedna prema drugoj na linijama udaljenosti oko 10-15 metara, jedna od druge. Kada nastavnik da
znak, spuštanjem ruke iz uzručenja, učenici trče na suprotnu stranu,
menjajući mesta, tj. praveći rotaciju oko svoje uzdužne ose za 360
stepeni i ređaju se iza linije. Polazni položaji, su različiti i to iz
stojećeg stava, upora klečećeg za rukama, upora čučećeg, upora
sedećeg, licem ili leđima okrenuti, kao i iz prednjeg ležećeg upora.
6. Najzad slobodni – u parovima po dvoje, i uspravnom stavu, učenici
su privezani kanapom ili trakom za gornje skočne zglobove. Znakom
nastavnika, obuhvate partnera rukom oko struka i oboje otpočinju
trku u obeleženom prostoru kretanjima napred-nazad, ili u jednom
ili drugom smeru.
Elementarne igre, tipa hvatalice, (razvrstanih po težini) u mlađem
školskom uzrastu mogu biti sledeće:
1. Tipična hvatalica – jedan učenik hvata ostale koji beže u ograničenom
prostoru. Kada učenik dotakne rukom jednog od svojih drugova,
menjaju uloge. U svrsi korisnosti navedenog zadatka, poželjno je da
učenik koji hvata, nosi u ruci marker, radi raspoznavanja. (hvatalicu
možemo i modifikovati, određivanjem „dva hvatača“, tri ili više
njih).
2. Lovci i srne – veličina ograničenog prostora je u uskoj zavisnosti
od kvantiteta učenika. Dva učenika, predstavljaju „lovce“, a ostali
su „srne“. „Lovci“ se uhvate za ruke i hvataju u određenom prostoru
„srne“. „Srna“ je uhvaćena čim je neko od „lovaca“ dotakne i ona
odmah postaje „lovac“ (uhvativši se za ruke sa lovcima). Igra se
sve dotle dok ne ostanu dva učenika, smatrana pobednicima u ovoj
igri, koja su nagrađena aplauzom, a ukoliko se igra ponavlja, onda
postaju „lovci“.
Elementarne igre, za razvijanje spretnosti, u mlađem školskom uzrastu
(razvrstanih po težini) mogu biti sledeće:
1. Dodavanje lopte u krug – stojeći u uspravnom stavu i u krugu,
zasukivanjem trupa oko ose rotacije, dodavati partneru loptu u visini
kukova, bočno i u smeru kazaljki na časovniku. Kada se svi učenici
po jednom dodaju i opišu celi krug, igra se nastavlja u suprotnom
smeru. Ukoliko hoćemo da ubrzamo datu igru, možemo se koristiti
još jednom loptom.
2. Sumo duel – u obeleženim krugovima, stojeći u paru jedan naspram
drugog, učenici pokušavaju hvatajući se „u koštac“, snagom svojih
mišića, vučenjem ili guranjem na trenutak da pomere s mesta i
iznesu partnera iz kruga.Vreme sumo duela, je relativno kratko, uz
poštovanje protivnika i pružanjem ruke pobedniku.
3. Uhvati loptice – učenici trče po igralištu, bacajući lagano u vis, male
lopte punjene peskom. Nekoliko učenika nema loptice u rukama,
te se trude da ih uhvate, koje su pale na tlo. Sada učenici, koji su
izgubili svoje loptice, pokušavaju da ih preotmu od nekog drugog i
tako u krug.
4. Kreketanje žaba i ulov roda – u nekoliko nacrtanih „bara“,
manjeg rastojanja, nalaze se „žabe“. Između „bara“ šetaju dve ili
više „roda“. „Žabe“ prelaze skačući četvoronoške iz „bare u baru“, u
koje mogu ući najviše četiri žabe, dok „rode“ poskakujući nastoje u
međuvremenu da uhvate koju „žabu“. Uhvaćena „žaba“ ima zadatak
da „krekeće“ 3-4 sekunde, a potom postaje „roda“ i obrnuto.
5. Oduzmi loptu – učenici naprave kvadrat, ili krug, u zavisnosti od
broja učenika, sa optimumom od njih 6-7 i to tako da se jedan od njih
nalazi u sredini navedene geometrijske figure. Svaka opisana figura
predstavlja igru za sebe. Učenici se dodaju rukom (najčešće u skoku)
ili nogom, kako nastavnik odredi, ili po dogovoru rukovodeći se
demokratskim načinom upravljanja na času, dok srednji igrač nastoji
da oduzme loptu. Ako mu ta namera uspe, on menja ulogu sa onim
učenikom koji je imao poslednji loptu.
6. Vođa plemena pogađa – učenici izaberu između sebe „vođu
plemena“. Taj učenik se okrene licem ka zidu ili nekom drugom
predmetu, a ostali učenici, udaljeni od njega se dogovore, šta će
pred njim raditi, kako bi on pogađao. Npr.: imitiraće ili oponašati,
pokušaj lova u šumi. Približivši se „vođi plemena“, oni mu kažu:
Dobar dan, vođo našeg plemena! On im odgovori: Dobar dan, deco.
Gde ste bili? U šumi. Šta ste tamo radili? Sada deca pokazuju, šta su
radila, a vođa pogađa. Kada pogodi, deca se razbeže, a on ih hvata u
ograničenom prostoru, kako bi i “oni došli na presto”. Ko je uhvaćen
postaje vođa, i tako u krug. Ukoliko vođa, ne pogodi, šta su deca
radila, igra počinje sa istim vođom plemena.
Elementarne igre, za razvijanje prostorne inteligencije, refleksa i
osećaja u mlađem školskom uzrastu (razvrstanih po težini) jesu:
1. Praćenje zvuka – svi učenici zatvore oči, dok jedan učenik uzme
pištaljku, a može i čekrtaljku, kreće se po igralištu, zviždeći (ili
okrećući čekrtaljku) čas tiše (ili sporije), čas jače (ili brže), kako bi
učenici išli za zvukom.
2. Prolazak ispod vijače u trojci – dva učenika u uspravnom stavu
vrte vijaču, dok tri učenika držeći se za ruke i zatvorenih očiju se
trude da protrče ispod vijače u suprotnom pravcu od smera obrtanja.
3. Vruće rukavice – učenici se podele u dve vrste okrenuti licem
jedni prema drugima na rastojanju od oko pola metra. Obe vrste predruče, s tim što jedni okrenu dlanove gore, a drugi suprotno na
dole. Učenik koji ima okrenute dlanove gore golica po dlanovima
svoga para sa dlanovima na dole okrenutim, i nastoji da ga zavara i
udari po šakama odozgo. Protivnik izmiče dlanove i ako ga onaj koji
udara promaši, menjaju uloge.
4. Lopta kao stolica – učenici se nalaze u krugu licem okrenuti prema
centru. U sredini kruga je lopta. Nastavnik priđe jednom detetu,
okrene ga leđima prema lopti i napravi jednu malu rotaciju oko svoje
ose za 360 stepeni, a nakon toga mu zaveže oči. Zadatak je da dete
idući unazad ili natraške, kada bude mislilo da je stiglo do lopte,
sedne na nju. Igra se ponavlja.
5. Pogodi ko je – učenici se drže za ruke u krugu licem okrenuti
prema centru. Svi se pomiču na desnu ili levu stranu. Jedan učenik
je u sredini kruga zavezanih očiju i izdaje naredbu: Stoj! Učenici se
zaustave na dati znak, on se uputi prema njima, dotakne bilo koga
i upita: Ko si ? Zapitani mu izmenjenim glasom kaže ime drugoga.
Pogodi li igrač iz sredine pravo ime, dolazi do zamene, a ukoliko ne
pogodi, nastavlja igru.
6. Mačka i miš – Učenici naprave krug, držeći se za ruke, mogu da
se nalaze u stojećem stavu ili čučećem uporu. U navedenom krugu
nalaze se dva učenika zavezanih očiju, gde jedan oponaša mačku,
a drugi miša, krećući se četvoronoške. Zadatak je da mačka ulovi
miša. Kako bi se mačka mogla orijentisati gde se nalazi miš, ona
mora mjauknuti 2-3 puta, a na to se miš odaziva nekim proizvoljnim
zvukom. Mačka ga traži onde gde se čuje glas, a miš beži od nje. Kada
mačka uhvati miša, nastavnik odredi druga dva učenika i tako u krug.
Elementarne igre, koje su opisane i raspoređene u mlađem školskom
uzrastu, mogu se primeniti od prve do poslednje i u srednjem školskom
uzrastu. Pored toga, elementarne igre u koristi razvijanja brzine, spretnosti
i igre tipa hvatalica, nalaze se u pravoj sinergiji ovoga poglavlja. Rasporedili
smo ih od najlakših do najtežih u srednjem školskom uzrastu:
1. Predaj brzo loptu – učenici naprave dve ili tri kolone u zavisnosti
od njihovog broja. Stojeći u raskoračnom stavu, učenik na začelju
kolone drži loptu u nivou kukova. Na dati signal učenici sa loptama
iz položaja uzručenja i blagog pretklona predaju sa leđa sledećem
učeniku loptu u visini čela što brže i tako redom do prvoga. Nakon
toga čelni učenik dubokim pretklonom savija trup unapred i kotrlja
loptu unazad po zemlji između razmaknutih nogu do sledećeg
učenika i tako redom do poslednjeg. Ona ekipa koja završi prva
opisani krug sa loptom, smatra se pobedničkom (igru unapređujemo
sa opisana dva ili tri kruga).
2. Vojnik na zadatku – nastavnik podeli učenicima 4-5 obruča iz
ritmičko-sportske gimnastike, tako da se jedan obruč nalazi u ruci
jednog učenika. U ograničenom prostoru učenici se slobodno kreću,
kako bi na dati znak nastavnika, učenik zakotrljao svoj obruč, a
drugi njemu najbliži stojeći bočno ili frontalno oponašajući „vojnika
na zadatku“, povijen se brzo provlači kroz njega, težeći da ga ne
dotakne. U sledećem krugu, igra je identična, samo sa promenom
učenika koji drže obruč i sada ubacuju loptu kroz njega ili „tajni
plan“ koju hvata sledeći slobodan i najbliži učenik.
3. Preskok gusenice – u ograničenom prostoru dva učenika trče
jednosmerno sa strane u susret kolonama od 4-5 učenika, nisko
držeći krajeve zategnute vijače ili konopca. Ostali učenici iz kolona,
na zvučni signal nastavnika na kraćem rastojanju oponašaju kretanje
„gusenice“, jedan za drugim, spreda (u drugoj varijanti bočno, sa
jedne ili druge strane), preskaču odrazom od tla zgrčeno prednožno
prepreku nastojeći da ne dotaknu konopac potkolenicama i stopalom.
Kada oba učenika stignu na začelje kolone, koja je vršila preskok,
uloge se menjaju. Po izboru nastavnika, ili volji učenika, sledeće
dvoje uzimaju konopac.
4. Brzi „Gonzales“ – učenici se nalaze u ograničenom prostoru.
Učenik ima zadatak da „udari“ nekoga od učenika po ruci, ali ne
preterano jako i ujedno da se i sam čuva „udarca“. Igra se završava
aplauzom svih učenika, kako bi još više podigli raspoloženje za
predstojeći rad.
5. Papir na leđima – igra se odvija u ograničenom prostoru, učenici
su podeljeni u dve grupe. Prvoj grupi zakačimo lepljive papiriće
na leđa, dok druga grupa učenika, koji ih nemaju treba da uzmu
papiriće učenicima koji ih imaju. Jedan učenik može uzeti više
papirića odjednom. Kada su svi papiri uzeti, uloge se menjaju.
6. Držanje za rame – tri učenika se u ograničenom prostoru drži za rame
npr. levom rukom uhvati desno rame, a desnu ruku provuče kroz levu
ruku sa njene gornje strane. Pošto mu je desna ruka slobodna, učenik
dodirom hvata ostale koji beže. Uhvaćeni učenici se pridružuju onima
koji hvataju, svako u svojoj grupi u kojoj je dodirnut, tako da kada
ostane poslednji učenik, on biva nagrađen aplauzom.
7. 4x2 – u ograničenom prostoru, četiri para učenika hvataju ostale.
Uhvaćeni učenik ulazi u par, a onaj koji ga je uhvatio oslobađa se.
Na znak nastavnika, pljeskom dlana o dlan, četiri para učenika koji u
tom trenutku hvataju ostale, menjaju se između sebe i mešaju parove,
ali i dalje se smatraju „zamišljenom mrežom“ za druge učenike.
8. Brza kolica – učenici se podele u dve grupe, i to oni koji prvo
„teraju brza kolica“ i oni koji predstavljaju „kolica“. Igra se odvija u ograničenom i dogovorenom prostoru, tako da učenici u stojećem
stavu i visini svojih kukova, obuhvate odstraga oko kolena partnere
koji se nalaze u ležećem uporu za rukama. Zadatak učenika je da
u položaju „kolica“ na dati zvučni signal, krećući se dinamičkim
mišićnim kontrakcijama napred-nazad što pre pređu zadatu
razdaljinu. Kad se pređe prva deonica, u povratku iste, učenici
brzo menjaju uloge. Vežbač koji hoda na rukama mora signalizirati
partneru kada ga treba potiskivati unapred ili povlačiti unazad. Igra
se završava aplauzom svih učenika.
9. Čuvaj loptu (lopte) – učenici su raspoređeni u dve ili tri ekipe,
u zavisnosti od njihovog broja, i to tako da se nalaze u vrsti iza
obeležene startne linije. Na rastojanju od nekih 15 metara, od svake
startne linije, postavi se po jedna bučica, kao orijentir oko koje
učenici treba da prođu. Prvi u ekipi drži jednu loptu (u težoj varijanti
dve lopte) ispod ruke (ruku) u visini kuka. Na dati znak pljeskom
dlana o dlan, deca se trude da što brže obiđu bučicu i vrate se na
prvobitnu poziciju, kako bi loptu (lopte) predali sledećem učeniku, i
tako redom. Ova zanimljiva igra se može završiti sa jednim, dva ili
tri obilaženja celokupnih ekipa.
10. Kolut napred zgrčeno–kolut nazad zgrčeno – dve kolone
učenika, na ograničenom prostoru dužine 15 metara (označenim
linijama starta i cilja) i sa postavljenom strunjačom, u okviru jedne
i druge kolone na sredini deonica, trude se da u običnoj štafeti sa
trčanjem urade što brže kolut napred zgrčeno i nastave dalje do
označene linije, a u povratku kolut nazad zgrčeno i dodirnu na
startu ispruženu ruku učenika svoga tima. Sledeći učenik nastavlja
isti zadatak i tako dok poslednji u krugu ne završi. Ko prvi stigne
na cilj, njegova kolona je pobednička, a kao nagradu dobijaju
zasluženi aplauz. Igra se može igrati u dva ili tri kruga.
11. Uspešni golman – učenici su podeljeni u više grupa i svaka
grupa formira svoj krug i igra za sebe na sledeći način: u sredini
kruga napravimo mali gol od dva čunja, koji brani jedan učenik
ili golman. Učenici na periferiji kruga dodaju loptu nogom i u
najboljem momentu pokušavaju dati gol, dok golman u krugu
prati kretanje lopte, uglavnom kratkim dokorakom i brani svoj gol
odbijajući loptu samo nogama. Učenik koji postigne gol zamenjuje
ulogu sa golmanom. Ukoliko golman braneći svoj gol nehotice
postigne autogol, njega menja onaj učenik koji je poslednji imao
loptu u svom posedu.
12. Obilazi strunjače – u ograničenom prostoru, razbacano je
proizvoljnim načinom nekoliko strunjača. Dva učenika, držeći se
za ruke, jure ostale, ali ne smeju da trče preko strunjača, već samo između. Oni učenici koji beže smeju prelaziti i preko njih. Dva
učenika koji su uhvaćeni, menjaju prethodne.
13. Sunđer juri – četiri učenika nose sunđer, pravougaonog
oblika, odgovarajućih dimenzija (napravljen u svrsi zadatka),
odgovarajuće težine, tako da svaki od njih drži ugao sunđera.
Držeći uglove sunđera, oni hvataju ostale učenike koji slobodno
beže po ograničenom prostoru. Oslobađa se nošenja učenik koji je
dodirnuo rukom učenika koji beži i tada menjaju uloge.
14. Uzimanje stvari – Na dve suprotne strane, rastojanja oko 10 metara,
nacrtaju se krugovi u koje stavljamo isti broj sitnih predmeta-loptica
punjenih peskom, bučica, markera, šišarki, kestenja, itd. Nastavnik
podeli učenike u dve grupe, podjednake jačine i brojnosti, tako da
svaka od njih stoji ispred određenog kruga. Na znak nastavnika,
učenici uzimaju samo po jedan predmet i nose u protivnički krug,
gde ga i ostavljaju. Nakon toga uzimaju novi predmet koji su im
protivnici ostavili i ponovo ga nose na suprotnu stranu, i tako do
završetka igre, koja traje najviše 2 minuta zbog svoje malo veće
intenzivnosti. Kada se prebroje predmeti u krugovima, pobednici
su učenici, kod kojih se nalazi manji broj predmeta.
Elementarne igre, za razvijanje prostorne inteligencije, refleksa i
osećaja u srednjem školskom uzrastu (razvrstanih po težini) su:
1. Dečija šala – jedan učenik u manjem ograničenom prostoru ima
zavezane oči i predstavlja „učenika u mraku“. Ostali učenici su oko
njega, zadirkuju ga, golicaju, a on ih hvata, ali bez kretanja sa mesta.
„Učenik u mraku“ može se i sagnuti ili čučnuti, kako bi i na taj način
uhvatio učenike. Uhvaćeni učenik menja onog sa povezom preko očiju.
2. „Čuvene zuce“ – podelimo učenike u nekoliko grupa, tako da ih
najviše ima 7-8-oro, i svaka igra za sebe. Jedan učenik postavi desnu
ruku pod levo rame, sa dlanom okrenutim u stranu. Svojom levom
rukom prekrije oči. Ostali učenici nalaze se iza njega i udaraju ga
kažiprstom po dlanu vičući: z-z-z-z. Nakon toga, učenik se okrene
prema ostalima i ukoliko pogodi ko ga je udario, menjaju uloge.
Nastavnik kontroliše igru poštujući principe plemenitosti i poštenja.
3. „Komičari“ – celokupno odeljenje se nalazi raspoređeno u dve
vrste, i to tako da su učenici okrenuti licem jedni prema drugima.
Učenik prolazi između te dve vrste, a zadatak mu je da se ne nasmeje,
uprkos pravljenju raznih izraza lica i grimasa njegovih drugara, koji
pokušavaju na sve načine da ga ipak zasmeju. Ako u tome uspe,
izabere sebi zamenu, a ukoliko se ipak nasmeje, mora još jedanput
proći sa rukama savijenim u zglobovima laktova, kako bi napravio
pozdrav pljeskom dlanom o dlan sa svim učenicima u obe vrste.
4. „Igra stolicama“ – u okviru ove, veoma poznate igre, potrebna
nam je jedna stolica manje od ukupnog broja učesnika u igri, koji
mogu biti raspoređeni u više grupa od njih 6-7. Učenici se slušajući
muziku, igraju i vesele u ritmu pesme i u prostoru oko postavljenih
stolica, da bi na znak isključenja ili prekida pesme brzo zauzeli
stolicu. Iz igre se povlači po jedna stolica sve dok se ne dobiju
pobednici. Nakon toga, pobednici svih grupa, ulaze u finale, i
takmiče se između sebe, za konačni trijumf i popularnost u svome
razredu.
5. Lopte u prostoru – učenici sede na periferiji kruga licem okrenuti
ka centru, odnosno jedni prema drugima. Jedan učenik se nalazi u
centru kruga sa dve manje rukometne lopte u jednoj i drugoj ruci.
Učenik baca većom jačinom obe lopte u vis i istovremeno govori
imena dvojice učenika iz jednog i drugog dela kruga. Prozvani
učenici brzo ustanu i potrče da uhvate svoje lopte, pre nego što padnu
na zemlju. Ukoliko izvrše ili ne izvrše zadatak, oni se vraćaju na
svoja početna mesta, samo što se sada pomeraju na periferiji kruga
za jedno mesto u smeru kazaljke na časovniku, dok se učenik u
centru pomera u suprotnom smeru. Nakon izvesnog vremena, dolazi
do promene učenika u centru kruga.
6. „Stisak lopti“ – u ograničenom prostoru na rastojanju od 8-10
metara od startne linije, postavimo dve ili tri bučice kao orijentir
oko kojih se učenici okreću i vraćaju nazad. Zadatak za dve ili tri
kolone učenika, jeste da učenik na čelu svake kolone stavi jednu
loptu između kolena i čvrsto je stisne, a drugu d rži stiskom obe šake
u predelu grudi. Na znak nastavnika kreću sunožnim poskocima
do već navedene bučice i vraćaju se nazad, gde predaju obe lopte
sledećem učeniku koji se nalazi na liniji i tako do kraja kolone, kada
se na cilju proglašava pobednik.
7. „Prostorne bučice“ – prvi zadatak je da formiramo dve ili tri
kolone učenika, u zavisnosti od njihove brojnosti. Na udaljenosti
od 10 metara, nacrtamo manje kvadrate. U svaki od ovih kvadrata
postavimo 4-5 bučica. Nastavnik daje znak za početak igre zvučnim
signalom, a zadatak je da prvi učenik iz svake grupe trči, i na polovini
distance do bučica pravi rotaciju oko svoje ose za 360 stepeni se
nastavlja dalje do nacrtanog kvadrata. Kada stigne, učenik rukom
ruši sve bučice, vraća se nazad, gde ga na startu čeka sledeći učenik,
čiji je sada zadatak da pored rotacije oko uzdužne ose, uspravi i sve
srušene bučice u određenom kvadratu. Sledeći učenik ponovo ruši,
dok ne stignemo do poslednjeg u koloni. Nakon toga proglašavamo
pobednika uz aplauz učenika, i veliki podstrek i bodrenje ostalima.
Učenici mogu obilaziti dva ili više krugova u koloni.
8. Između četiri vatre – u ograničenom prostoru igra je u potpunosti
ista kao i „između dve vatre“, samo što sada pogođeni ili „uhvaćeni“
učenici stanu na sve tri strane igrališta oko protivničkog polja.
Pogođeni učenici se ređaju do učenika iz svoje ekipe, tj. na sve tri
strane ravnomerno. Svaka ekipa u tom slučaju se nalazi između
četiri vatre, jer je protivnici mogu gađati sa sve četiri strane. Igra se
završava aplauzom svih učenika.
DISKUSIJA
Osnovni metod rada i najprikladnije sredstvo iz fizičkog vaspitanja
u nižim i u višim razredima osnovne škole jeste igra. Iz priloženog izbora
telovežbovnih igara, kojih ima preko 40, i koji su rezultat višegodišnje
nastavne i sportske prakse autora rada, namera svega iznesenog jeste stvaranje
krajnjih pozitivnih bioloških efekata na organizam učenika u metodici
kreativne nastave fizičkog vaspitanja. Najbolje rezultate smo postigli, kada
smo elementarne igre komponovali na taj način, da svaki učenik ili svaka
ekipa imaju šansu za svojim sveobuhvatnim uspešnim razvitkom.
Igra se javlja i kao moćna komponenta u obrazovanju samog lika
deteta, jer se kod dece razvija mišljenje, pažnja, mašta, strpljenje, inicijativa,
odlučnost, samopouzdanje. U igri se dete priprema za dostojnog člana
zajednice, jer se savršeno disciplinuje, uči da sluša, da govori istinu....
ZAKLJUČAK
Važan pedagoški i metodski zahtev u nastavi fizičkog vaspitanja jeste
unošenje vedrine i oživljavanje časa. U igri nema ničeg formalističkog, već
je sve povezano sa životom i krugom interesa učenika. Zato i postavljamo
zahtev – „ Nijedan čas fizičkog vaspitanja bez igre!“. Igra je potrebna ne samo
radi telesno korisnog delovanja, već još više radi opuštanja psihičke i nervne
napetosti, što nigde ne dolazi tako do izražaja kao kod igara.
Samo pažljivo odabrana, prilagođena i dozirana elementarna igra,
prema uzrastu, polu, atmosferskim prilikama na datoj lokaciji, odnosno
temperaturi vazduha, može poslužiti kao sredstvo za ostvarenje svih zadataka
uvodne faze časa fizičkog vaspitanja.
Raznovrsnost oblika i formi kretanja različitog inenziteta, potreba
za igrom, kao i mogućnost korišćenja sprava i rekvizita sa neograničenim
prirodnim resursima ukoliko nastavu organizujemo i napolju, a može postojati
i takva solucija, omogućuju različitim vrstama igara, da postanu moćno
sredstvo u ostvarenju ciljeva, svih delova časa u nastavi fizičkog vaspitanja.
LITЕRATURA
1. Ilić, N. (2001). Osnovi fiziologije fizičke aktivnosti. Beograd: Fakultet
fizičke kulture.
2. Kragujević, G. (1998). Bukvar fizičkog vežbanja i igranja. Beograd:
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
3. Kukolj, M. (1996). Opšta antropomotorika. Beograd: Fakultet fizičke
kulture.
4. Leskošek, J. (1980). Teorija fizičke kulture. Beograd: NIP Partizan
Jugoslavije.
5. Malacko, J. (2000). Osnove sportskog treninga. Beograd: Sportska
akademija.
6. Matić, M. (1978). Čas telesnog vežbanja. Beograd: NIP Partizan
Jugoslavije.
7. Opavski, P. (1987). Osnovi biomehanike. Beograd: Naučna knjiga.
8. Stojanović, M. (1977). Biologija razvoja čoveka sa osnovima sportske
medicine. Beograd: Fakultet za fizičko vaspitanje.
9. Tomić, D. (1980). Vežbe oblikovanja. Beograd: NIP Partizan Jugoslavije.
10. Višnjić, D. (2004). Teorija i metodika fizičkog vaspitanja. Beograd:
Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.
No comments:
Post a Comment